ПРОТОПОП МАРКО ДОЉАНЧЕВИЋ

Подстрекач устанка

Човек који је опеван у епској песми " Почетак буне против дахија ". Велики родољуб, патриота који није задужио само Остружницу, већ и целу Србију.

Марко Дољанчевић је био свештеник. Његово право презиме је Ненадовић. Као и многе друге породице из околних села које су имале свештенике, Ненадовићи су се доселили из Груже и других делова Крагујевачке нахије, а тамо из Старе Херцеговине или Црне Горе. Још тамо су радили на организовању отпора Турцима, или су се директно сукобили, па су Турцима били трн у оку. Презиме Дољанчевић је добио када је напустио село Дољане, које се налазило надомак Остружнице. У њему, односно у Великомоштаничкој цркви је свештеник Марко службовао све до велике епидемије куге, која је потпуно уништила и раселила ово село седамдесетих година осамнаестог века. Тада је прешао у Остружницу и прихватио службу.

Активно се прикључио припреми Аустријско-турског рата 1788-1791. године, познатог у нашем народу као Кочина крајина. Учествовао је у фрајкору - добровољцима који су се борили на страни Аустрије. Београдски паша Мустафа Шиник Оглу је настојао да успостави добре односе са виђенијим Србима, па их је позивао код себе и у борби против дахија и других одметника и зулумћара. Више се ослањао на њих него на своју званичну војску. Тако је и свештеник Марко, кад је постао прота звани протопоп Марко, одлазио у београдски град кад год је хтео. Одатле је другима преносио план борби против дахија и, разуме се, заслужио омчу око врата, исто као и Мустаф-паша. На срећу је протопоп Марко, за разлику од Мустаф-паше, избегао свилен гајтан од дахија и послужио на добро народу у оба српска устанка.

Много пута је сачекивао Карађорђа и по налогу, а и по својим везама, ишао у Немачку за оружје и џебану ( муницију ) и све друго што је било потребно за ратовање. Протопоп Марко је организовао читав канал превоза, али на мало скровитијем месту, узводно од Саве, званом Умчица - данашња Умка. Одатле је, према договору, све слао кнежевима у унутрашњости. Дахијама је био јасан његов значај и улога, као и народу, па је остао опеван у народној песми, кад га је злогласни дахија Фочић Мехмед-ага ставља међу прве противнике:

Док погубим протопопа Марка, Из лијепа села Остружнице. Зна он и за његову популарност, па каже: " Он је паша, а ја сам субаша!" На срећу је протопоп Марко доживео и његов крај на Ада калеу. У Поменику знаменитих људи Милана Ђ. Милићевића је забележио разне згоде из живота овог патриоте: да је посебне панцире уз џебану добијао, да је некакве игле доносио које су турске оклопе пробијале, да је посебно гошћен код бечког ћесара и других помагача борби против Турака. Да им је препричавао овдашње догађаје, да је своје парохијане после молитве подучавао патриотизму и многим другим стварима. И када је ток историје за време кнеза Милоша кренуо другим правцем, преговорима, подмићивањем Марашли-паше и других, протопоп Марко, будући да је живео на важном путу, није могао одолети да од стране његових људи мрак не поједе по којег " заслужног " Турчина. Због тога је кнез Милош, који је тада још био у Крагујевцу, добијао оптужбе: " Еј вала и бива жив Турчин, не може проћи до Београда. Што пропусти Узун Мирко на Колубари, то протопоп Марко, сачeка и посече на Остружници!" За то би их кнез јавно изгрдио, а кад се виде очи у очи, похвално их и богато наградио. Протопоп Марко је доживео приличну старост. Умро је и сахрањен у Остружници, кад су Турци у њој већ постали прошлост.