МЛАДЕН ОСТОЈИЋ

Од обичног војника до мајора

Младен Остојић од мајке Катарине и оца Петра, родио се као друго дете. Као малишан био је веома живахан, вредан и послушан. Деда Паун желео је да његов унук остане на селу, да обрађује земљу и стоку да чува. Али на супрот томе, његов унук Младен био је заинтресованији, боље речено природно обдарен за школу. Он је пре поласка у школу знао да броји преко 100, а почео је да препознаје и нека слова. Кад је пошао у школу, предњачио је у свему испред својих вршњака. Све је то уочио и његов учитељ и кад би срео децу он би Младена увек похвалио. Али дедину вољу није могао нико да промени, па и сам Младен. Време је текло, а године су пролазиле и Младен је постао младић. Младен је имао јако читак а исписан рукопис. Па је пре војске примљен у општини за писара. Све је то средио деда само да не иде у град. Тако је био млад и без искуства он се врло брзо и успешно уклопио у свој посао. Почео је Младен остружничанима да пише: молбе, жалбе и разне приговоре и за кратко време постао цењен и популаран младић.

Године 1912. Балканске државице Србије: Црна Гора, Бугарска и Грчка, склопиле су савез да заједничким снагама отерају Турке са Балкана. Али да би то реализовали није могло мирним путем. Једнога предвечерја зазвонише звона са звонаре цркве Остружничке. Многи су добили позиве да се јаве у своје јединице. Дође позив и Младену. Деда као стари ратник га је посаветовао, да буде послушан и храбар војник и да деду не брука. Младен је са поносом отишао у војну јединицу. Тако је одпочео Први балкански рат. Српска војска се успешно супроставила Турцима и низала је победу за победом, и вратила им мило за драго " За Косово - Куманово ". Младен је врло смело и неустрашиво јуришао из напада у напад. Официри су све то видели и он је добио чин каплара. По завршетку рата против Турака, у коме се Србија посебно истакла, лаковерни Бугари поверовали су Аустоугарима и напали су на Србију и тако изазвали Други балкански рат. Срби нису хтели нити су изазвали рат, али када су нападнути и њима су нанели поразе и вратили им " За Сливницу - Брегалницу ". Још се осећа мирис барута а ране задобијене нису излечене, а Аустроугарска је нападом на Србију изазвала Први светски рат 1914-1918. године. Напали су Србију са Дрине и Саве. Али храбра и неустрашива српска војска нанела је у првим сукобима поразе аустроугарској војсци. Извојеване су победе на Церу, Колубари и Руднику.

У свим наведеним биткама Младен се истицао, а старешине су пратиле. После видних успеха српске војске дошли су и неуспеси по доласку немачких јединица. Српска војска је приморавана да одступа. Дошле су тешке године. Српска војска је морала да иде преко Албаније - " албанска голгота ". Ту су многи српски војници оставили своје кости у гудурама непроходне Албаније. Они који су успешно прешли албанске гудуре пребачени су француским бродовима на острво КРФ. Ту су се мало залечили, одморили и кренули на новоотворени Солунски фронт. Младен се истакао и у беспућу Албаније, многима је помогао па и живот некима спасао. Не само морално него и материјално је помагао своје војнике. Са њима је делио до последњег динара. Зато су га војници не само волели, него без поговора слушали и извршавали његова наређења. Младен је стекао опште симпатије свих у јединици. Умео је свакога да саслуша и да га посаветује, као свога најближега и најрођенијег. Када су кренули на ново ратише на Солунски фронт, он је све редом храбрио и стално подвлачио да се чувају и да буду обазриви, да се чувају како би стигли до својих најдражих. Борбе су вођене против аустроугарске, немачке и бугарске војске. Било је доста искушења бити ли не бити. У тим судбо-носним данима и месецима, српска војска се још једном исказала да је храбра, жилава и несаломљива. У тим даноноћним сукобима многи су остали на литицама планинских масива. Остали су без раке и крста. Али догађаји су се одвијали успешно по српску исцрпљену и десетковану војску. Војску победничку. По завршетку и последњих ратних операција и одступања непријатељских јединица, нико није више могао да заустави победнички ход српске нада све храбре војске. Тако се Младен са многим Остружничанима вратио својој породици са бројним одликовањима међу којима се истичу Француска легија части и Солунска споменица и чином вишег официра са једном звездицом-чином Мајора. Мало је примера у нашој бурној историји, да оде као обичан војник, а да се врати као мајор. Његов унук Душан са пуно поноса говори да су његовог деду многи ценили и уважавали, да није било весеља, славе, свадбе а да га нису позвали и даривали. На дан сахране, дошли су му Солунци из Остружнице и околних села и тихо одпевали: Тамо далеко... Младен Остојић рођени Остружничанин, постао је понос не само својих породица, него и целе Остружнице а и Србије!