Константин Николајевић
Успешан Остружничанин
Коста Константин Николајевић је син остружничког учитеља Николе и Макрене, ћерке М.Поповића, свештеника из Рипња. Основну школу је учио у Остружници, а после очеве смрти у Рипњу, код бабе и деде по мајци.
Затим је учио немачки језик код стрица, односно деде Ђорђа, свештеника у Сурдуку.
Пошто су тешко живели, једно време је послуживао у цркви. Јоаким Вујић је запазио велику обдареност овог дечака, па га је одвео у Београд код себе да настави учење.
Када је на позив кнеза Милоша, Јоаким Вујић, гостовао са својим позориштем у Крагујевцу, повео је и Косту. Том приликом су га уписали у други разред гимазије. Коста се истицао изванредном интелигенцијом и дружељубивошћу. Волео је књижевност, писао стихове и дивно певао. Песмом је одушевљавао кнеза Милоша, а задивио је и руског кнеза Долгорукова када је био кнез Милошев гост. Међутим, овај крхки дечак је често био тужан и потиштен, од чега ни велика знања ни успеси нису могли да га ослободе.
Још у гимназији је савладао основе неколико страних језика. Године 1840. је о државном трошку послат у Париз да изучи права и државне науке. Када је положио адвокатски испит, на шест месеци је отишао у Лондон и онда се вратио у отаџбину. Стекао је образовање и каријеру, на којима би му могле позавидети и садашње генерације.
Постављен је за секретара нашег заступника Лазара Теодоровића, после његове смрти Лазара Арсенијевића- Бата Лаке, познатог писца српске историје, да би 1847.године био он лично капићехаја - српски заступник код отоманске Порте.
Препознавши његова знања и чврст карактер, руски изасланик му је нудио да пређе у Русију, где би још више напредовао, али забележено је: " Овај смерни Остружничанин му је одговорио: - Хвала вам за пажњу, али ово што сам и што год имам, све ми је од Србије. Њој сам и дужан и рад служити док сам год жив!"
Мало се зна да је по пореклу најчувенија остружничка снаја била Карађорђева унука, ћерка кнеза Александа - Полексија Карађорђевић. Године 1849. се удала за Константина.
Овај учен и свестрано образован човек дао је Србији много идеја за њен напредак и учинио много добрих дела за Србију. Бавио се историјом, прикупио многу грађу од које, нажалсот, није ништа остало. Високо израстао из и изнад средине, по повратку у Београд није наишао на разумевање. Као што то обично бива да се људи приклаљају људима који поседују новац, а туђу памет не признају, чак је и потцењују, у својој средини доживео је увреде.
Отишао је у Пешту, посветио се изучавању и 1877.године сам себи прекратио живот.
Међу многим врлинама по којима се истицао, природа га је била обдарила ретко виђеном лепотом и држањем.